Краљевина Угарска (1000—1301)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Краљевина Угарска (лат. , мађ. ) настала је у средњој Европи када је велики везир Стефан I крунисан за краља 1000. или 1001. године. Ојачао је средишњу власт и приморао своје поданике да прихвате хришћанство. Иако сви писани извори истичу само улогу њемачких и италијанских витезова и духовника у том поступку, значајан дио мађарског вокабулара везаног за пољопривреду, религију и државна питања преузет је из словенских језика. Грађански ратови и пагански устанци, заједно са покушајима царева Светог римског царства да прошире своју власт над Угарском, угрозили су нову монархију. Монархија се учврстила за вријеме владавине Ладислава I (1077—1095) и Коломана (1095—1116). Ови владари су уз подршку дијела мјесног становништва заузели Хрватску и Далмацију. Обје области су задржале свој аутономни положај. Насљедници Ладислава и Коломана — нарочито Бела II (1131—1141), Бела III (1176—1196), Андрија II (1205—1235) и Бела IV (1235—1270) — наставили су политику ширења према Балканском полуострву и земљама источно од Карпатских планина, претварајући своје краљевство у једно од највећих сила средњовјековне Европе.
Краљевина Угарска Угарска | |||
---|---|---|---|
Грб
(из 13. вијека) | |||
Карта Краљевине Угарске (око 1190) | |||
Географија | |||
Главни град | Острогон (до 1256)[3] Стони Београд (мјесто сабора, сједиште краља, мјесто крунисања и сахране) Будим (од 1256)[4] | ||
Друштво | |||
Службени језик | латински (церемонијални/литургијски/административни),[5] мађарски, хрватски, њемачки, кумански и други словенски језици | ||
Религија | католицизам (званична), православље, тенгризам (међу Куманима[lower-alpha 1]) | ||
Политика | |||
Облик државе | феудална монархија | ||
— Краљ | Стефан I (1000—1038; први краљ) Андрија III (1290—1301; посљедњи краљ Арпадовића) | ||
— Надор | Шамуел Аба (око 1009—1038; први) Роланд Ратот (1298—1299; посљедњи надор Арпадовића) | ||
Законодавна власт | Краљевски сабор (од 1290-их)[6] | ||
Историја | |||
Историјско доба | средњи вијек | ||
— Оснивање | 1000/1001 | ||
— Укидање | 1301 | ||
— Статус | у персоналној унији са Хрватском | ||
Географске и друге карактеристике | |||
Површина | |||
— укупно | 282.870 ² | ||
Становништво | |||
— 1200.[7] | 2.000.000 | ||
Земље претходнице и насљеднице Угарске | |||
Претходнице: | Насљеднице: | ||
Кнежевина Угарска | Краљевина Угарска послије Арпадовића | ||
Краљевина Хрватска | |||
Њитранска кнежевина |
Богата необрађеном земљом, налазиштима сребра, злата и соли, Угарска је постала омиљено одредиште претежно њемачких, италијанских и француских колониста. Ови досељеници су углавном били сељаци који су се населили по селима, али било је и занатлија и трговаца, који су основали већину градова краљевине. Њихов долазак је одиграо кључну улогу у обликовању урбаног начина живота, навика и култура у средњовјековној Угарској. Положај краљевине на раскрсници међународних трговачких путева, погодовао је коегзистенцији неколико култура. Романичке, готичке и ренесансне грађевине и књижевна дјела писана латинским језиком, доказују претежно римокатолички карактер културе; али постојале су и православне, па и нехришћанске мањинске заједнице. Латински је био језик законодавства, управе и судства, али је „језички плурализам”[8] допринио опстанку многих језика, укључујући и велику разноликост словенских дијалеката.
Преовлађивање краљевских посједа у почетку је гарантовало суверено превасходан положај, али је отуђење краљевских земаља довело до појаве самосвјесне скупине мањих земљопосједника, познатих као „краљевске слуге”. Они су приморали Андрију II да изда Златну булу 1222. године, што је по Франсису Фукујами „један од првих примјера уставних ограничења која су стављена на овлашћења европског монарха.”[9] Монголи су задали велики ударац краљевини током инвазије од 1241. до 1242. године. Након тога, куманске и јашке скупине су се населили у средишњим низијама, а колонисти су стигли из Моравске, Пољске и других оближњих земаља. Уз подршку монарха, земљопосједници су након повлачења Монгола отпочели с подизањем тврђава, што је довело до развоја полуаутономних „покрајина” у којима су доминирали моћни магнати. Неки од ових магната су чак оспорили ауторитет Андрије III (1290—1301), посљедњег мушког потомка домаће династије Арпадовића. Послије његове смрти услиједио је период међувлашћа и безвлашћа. Средишња власт је поново успостављена тек почетком двадесетих година 14. вијека.