Пет добрих царева
From Wikipedia, the free encyclopedia
Под термином „Пет добрих царева” подразумева се период највеће моћи Римског царства, када су владали следећи цареви: Нерва 96–98, Трајан 98–117, Хадријан 117–138, Антонин Пије 138–161, и Марко Аурелије 161–180. године. То је био период изузетног развоја Римског царства, када су цареви владали у сагласју са сенатом и када су се држали закона. У овом периоду цареве су наслеђивали најспособнији људи у царству; први природни син који је прекинуо овај низ био је син Марка Аурелија Комод, који се показао као врло рђав избор. Добре особине ових царева нарочито долазе до изражаја када се има у виду да су их наследили рђави владари током III века, који су у знатној мери допринели Кризи III века.[1]
Првих пет од шест наследника у оквиру ове династије било је значајно по томе што владајући цар није имао мушког наследника и морао је да усвоји кандидата по свом избору да буде његов наследник. Према римском праву, усвојењем је успостављена правно јака веза као и сродство. Због тога се сви осим првог и последњег Нерва–Антонин царева називају посвојитељски цареви.
Значај званичног усвајања у римском друштву често се сматрао[2] као свесно одбацивање принципа династичког наслеђа и сматран је једним од фактора просперитета тог периода. Међутим, то није била нова пракса. Било је уобичајено да патрицијске породице усвајају, а римски цареви су усвајили наследнике у прошлости: цар Август је усвојио Тиберија, а цар Клаудије је усвојио Нерона. Јулије Цезар, dictator perpetuo који се сматрао кључним у транзицији из републике у царство, усвојио је Гаја Октавија, који ће постати Август, први римски цар. Штавише, често су и даље постојале породичне везе: Трајан је усвојио свог првог рођака другог колена и пранећака Хадријана. Хадријан је свог полунећака женидбом учинио наследником. Антонин Пије је усвојио оба Хадријанова полунећака Марка Аурелија (Антонинов нећак по браку) и син првобитног Хадријановог планираног наследника, Луциј Вер. Именовањем Марка Аурелија његовог сина Комода за наследника сматрало се несрећним избором и почетком пропадања царства.[3]
Убиством Комода 192. године окончана је династија Нерва–Антонин; уследио је период турбуленција познат као Година пет царева.[4]