Рендгенска астрономија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Рендгенска астрономија је дио астрономије који проучава на таласним дужинама рендгенског зрачења, гдје се небо чини потпуно непознато, пуно великих, сјајних накупина плина и необичних промјенљивих рендгенских звијезда.[1] Рендгенске зраке имају врло кратке валне дужине и стога велику енергију, а настају у објектима топлијим од милион степени- дакле, приказују вруће тачке свемира. Атмосфера Сунца и њему сличних звијезда слабо емитује у рендгенском дијелу спектра. Много јачи извори су остаци супернова, те плин око пулсара и црних јама, гдје темпаратура достиже 100 милиона степени. Рендгенски зраци су високоенергетско електромагнетско зрачење с валним дужинама између 0,01 и 10 нанометара, много краћим од видљиве свјетлости. Најкраћи рендгенски зрави носе највише енергије. Рендгенски зраци су на Земљи врло продорни- љекари их користе за снимање унутрашњости тијела- али их заустављају горњи слојеви атмосфере. Због тога рендгенске детекторе морамо ракетама или сателитима поставити изнад атмосфере. Рендгенски зраци опажају се двјема врстама детектора.Силицијски детектор са површинском баријером је електронички детектор какав се користи у већини оптичких телескопа, а он напросто биљежи број погодака рендгенских зрака. Прије отприлике 11 000 година у звијежђу Јера, експлодирала је супернова удаљена 1500 свјетлосних година од Земље. Када је била најсјајнија вјероватно је сјала јаче од пуног Мјесеца. Данас је од ње преостао само големи мјехур врућег плина величине 140 свјетлосних година. Рендгенске зраке је врло тешко фокусирати, јер их класична закривљена огледала упијају.