Телевизија
телекомуникациони медијум за пренос и пријем покретних слика / From Wikipedia, the free encyclopedia
Телевизија (од грчке речи - далеко и латинског глагола - видети, гледати, у буквалном преводу: „гледање на даљину“, „даљинско гледање“) је телекомуникацијски систем за емитовање и примање покретних слика и звука са великих даљина.[1] Овај појам се односи на све аспекте телевизијског програма и трансмисије, такође.
Телевизија је електронски систем, помоћу кога оптичку слику и звук претварамо у електронске сигнале, који се преносе до пријемника, где се претварају у оптичку слику и звук.
Први пут је реч телевизија употребљена 1900. године, на међународном конгресу у Паризу, у делу „Електрична телевизија“ Перског, а у готово исто време један француски библиотекар је групишући радове који се односе на електрично преношење слике на даљину употребио исти израз „телевизија“. Иако је овај израз у суштини нетачан (будући да је телевизија пренос и слике и звука, дакле присутан је и елемент слушања), опште је прихваћен и било га је немогуће променити.[2]
Телевизија је постала комерцијално доступна у грубој експерименталној форми током касних 1920-их. Након Другог светског рата, побољшани облик телевизије је популаризован у Сједињеним Државама и Британији, и телевизијски апарат се усталио у кућама, предузећима, и институцијама. Током 1950-их, телевизија је постала примарни медијум за обликовање јавног мњења.[3] Током 1960-их, телевизија у боји је задобила популарност у САД и тај тренд су следиле друге развијене земље. Доступност медија за чување података као што су (1976), (1997), и дискови високе резолуције (2006), омогућио је гледаоцима да користе телевизијски апарат за гледања снимљеног материјала попут филмова и телевизијских програма. Крајем прве деценије 2000-тих с транзицијом на дигиталну телевизију је знатно порасла популарност телевизије. Од 2010, са доласком паметне телевизије.[4] Интернет телевизија је довела до доступности телевизијских програма на Интернету путем сервиса као што су на пример , , и .
Године 2013, око 79% домаћинстава широм света је поседовало телевизијски апарат.[5] Замена гломазних екрана са високо волтним катодним цевима (ЦРТ) са компактним, енергијски ефикасним, равним панелима попут плазма дисплеја, (који су флуоресцентно позадински осветљени и ), и дисплејима је била значајна хардверска револуција, која је почела са пенетрацијом потрошачког маркета компјутерских монитора крајем 1990-тих и убрзо се проширила на ТВ апарате током 2000-током. Након 2010, већина ТВ апарата у продаји има раван панел, углавном . Више ТВ произвођача је најавило престанак производње , , плазма, и чак флуоресцентно позадински осветљених апарата средином 2010-тих.[6][7][8] Очекује се да буду постепено замењени мониторима у блиској будућности.[9] Водећи произвођачи су такође најавили да ће у све већој мери производе паметне ТВ апарате током средине 2010-тих.[10][11][12] Очекује се да ће паметни телевизори постати доминантна форма телевизијских апарата до краја 2010-тих.
Телевизијски сигнали су иницијално били дистрибуирани само као земаљска телевизија по узору на системе за емитовање радио програма. Земаљска телевизија користи трансмитере који одашиљу телевизијски сигнал на датој радио фреквенцији великом снагом до индивидуалних телевизијских пријемника. Осим оригиналног метода земаљске телевизије, телевизијски сигнали су такође дистрибуирани путем коаксијалног кабла или оптичких влакана, сателитских система и преко Интернета. До раних 2000-тих, телевизијски сигнали су трансмитовани као аналогни сигнали, али је убрзо већина земаља прешла на дигиталне сигнале, и очекује се да ће прелаз бити окончан широм света до краја 2010-тих.