Џоу Енлај
Кинески политичар (1898–1976) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Џоу Енлај (ранија транскрипција Чу Енлај) (упрошћени кинески: 周恩来; традиционални кинески: 周恩來; пинјин: Zhōu Ēnlái; романизовани мандарински: Chou En-lai) (5. март 1898 — 8. јануар 1976) је био познати и истакнути кинески државник и дипломата, један од најистакнутијих руководилаца Кинеске револуције, премијер од 1949. године до смрти и шеф дипломатије од 1949. године до 1958. године.
Џоу Енлај | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1898-03-05)5. март 1898. | ||||||||||||
Место рођења | Провинција Ђангсу, | ||||||||||||
Датум смрти | 8. јануар 1976.(1976-01-08) (77 год.) | ||||||||||||
Место смрти | Пекинг, Кина | ||||||||||||
Универзитет | Ханкаи универзитет | ||||||||||||
Супружник | Денг Јингчао | ||||||||||||
Деца | 1 | ||||||||||||
Политичка странка | Комунистичка партија Кине (1921–1976) Куомитанг (1923–1927) | ||||||||||||
| |||||||||||||
Потпис |
Џоу Енлај је рођен 5. марта 1898. године.[2] Током грађанског рата двадесетих и тридесетих година 20. века био је најближи сарадник Мао Цедунга. Заслужан је за успостављање јединственог фронта кинеских комуниста и Куоминтанга у борби против јапанских окупатора. После проглашења Народне Републике Кине постао је први председник владе од октобра 1949. до јануару 1976. године.[3] До 1971. године САД су спречавале да НР Кина буде призната у УН, а њено место у УН до тада је заузимала делегација куоминтаншке Кине, тј. Тајван.[4] Због тога, Енлаи је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина од октобра 1971. године постала члан Савета безбедности УН уместо Тајвана.[5][6] Његовом заслугом дошло је 1972. године до историјске посете Ричарда Никсона Кини.[7]
Помогао је да се Кина након Културне револуције ослободи радикалних елемената. Од око 1971. године нарушено здравље Мао Цедунга довело је до успона жене Мао Цедунга и тројице преосталих припадника Четворочлане банде. Чоу Енлај их је отворено критиковао последњих година свога живота. Последњих година свог живота подржао је успон Денг Сјаопинга, каснијег покретача модернизације Кине. Замислио је Денга као свог наследника на месту председника владе, па је 1974. године наговорио Мао Цедуна, да Денга постави на место потпредседника владе. На самрти у јануару 1976. године је окупио већину војних команданата и тражио да спрече смењивање Денг Сјаопинга које припремају његови противници.[8]