Експресионизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Експресионизам је подједнако књижевни и ликовни покрет. Јавио се као супротност префињеном, естетизованом и индивидуалистичком импресионизму. Хтио је да изрази оно што је примарно, исконско у човјеку.[1][2] Експресионистички умјетници су настојали да искажу значење[3] емоционалног искуства умјесто физичке стварности.[3][4] Јавља се у Њемачкој 1905. године, када је група умјетника основала дрезденску групу „Мост’’. Касније се појавила група „Плави јахач’’ у Минхену, а након Првог свјетског рата, и група „Нова стварност’’ такође у Њемачкој.
Израз чији је творац највјероватније Херварт Валден, издавач експресионистичког магазина Der Sturm, 1911. године, а који се у почетку односио на све прогресистичке умјетничке правце прије Првог свјетског рата, почев од фовизма, кубизма, футуризма, па све до првих апстрактних експеримената. Данас, у ликовној умјетности, тај се појам односи на посебан умјетнички правац који је досегао своју највишу тачку развитка првих година 20. вијека, посебно у Њемачкој.
Као реакција на импресионизам, који преноси спољашњи изглед природе и свијета на сликарско платно, експресионисти напуштају површне стимулације и илузије поинтилизма, у корист изражавања унутрашњег духа стимулисаног религиозним, социјалним, или психолошким нагоном, па чак и оптимистичким визијама будућности.
Перцепција реалности је имала вриједност стимулансе креативног момента унутрашњег доживљаја. За изражавање тог унутрашњег доживљаја експресионисти су створили нови пикторални језик који се састојао у наношењу боје у линијом омеђене површине, са драматичним и експресивним потезима киста, понекад намјерно претјерујући и досежући границу карикатурескног. Као и кубисти, ови умјетници су се директно супротставили сензуалној умјетности опијајућег израза импресионизма, приказујући директну визију свјетлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја.[5]
У супротности са футуризмом са Средоземља, који се у то вријеме рађао у Италији, као једно модерно освијештавање умјетничке проблематике, експресионизам означава сумња и меланхолија, коју инспирише дјело данског филозофа Киркегора. Умјетничко дјело експресиониста води ка сублимираној одсутности личности која пати због своје слободе. Експресионисти групе "Die Brücke" допуштају себи слободно хроматско изражавање контролисано спонтаним креативним процесом и артикулисаним сензибилитетом аутора. Вјештачка хармонија празног садржаја препушта терен асиметричној декомпозицији, која је најбоље представљена у свјетски познатој слици Врисак, (1895) норвешког сликара Едварда Мунка.
Паралелно са фовистима у Француској, њемачки умјетници су осјећали да као пророци дотада непознатих умјетничких вриједности, морају превазићи конвенције које спутавају умјетност њиховог доба. Темељ сликарства у Европи за наредних педесет година био је изражен у циљевима три групе њемачких умјетника: Мост, Плави јахач и Нова стварност. Експресионизам ових умјетника је проистекао из протеста према друштвеним и политичким неправдама. У дјелима у којима су протестовали против неправди свог времена, настојали су да се што непосредније огледа снага њиховог стваралачког порива. Овај стваралачки порив, здружен са жељом за протестом, постао је темељ читавог низа разних покрета у њемачкој умјетности. Умјетнички облици који су настајали као резултат овога стања попримали су квалитете жестине, драматичности, окрутности и чак фанатизма који, на примјер, у „разумној“ француској умјетности, упркос тадашњој перцепцији фовизма као „дивљег“ ликовног израза, се није никада у потпуности јављао.
Млади умјетници овога правца идентификовали су се са религиозним мистицизмом средњег вијека, нихилизмом филозофије данског егзистенцијалисте Серена Киркегора, као и са умјетношћу, али и анимизмом примитивних култура. Неки су такође слиједили дјечји начин ликовног изражавања, који карактерише наиван и емотиван набој према околини. На примјер, умјетност Емила Нолда по перцепцији и осјећају је слична мистичној умјетности средњег вијека, док је Едвард Мунк многа од својих дјела базирао на средњовјековној и примитивној умјетничкој традицији. Франц Марк је, инспиришући се у стварности пећинског човјека, створио поетичан израз који карактеришу чисте форме и емотивно коришћење боје. Георг Грос и Ото Дикс су базирали свој израз на протесту против пруског милитаризма.
Макс Бекман, иако није припадао ниједној организованој групи експресиониста, ишао је путем који је по духу био донекле сродан дјелу Ота Дикса. Послије Првог свјетског рата, Дикс је у стилу сатире обрађивао деградирану полусвијест тадашњег политичког друштва Њемачке. Бекман је његовао сличан стил отворене сатире, али је свој емоционални интензитет израза модификовао мирним геометријским аранжманом композиције који је учио од кубиста. Овај квалитет даје јасноћу његовом начину сликања који подсјећа на дјела „старих мајстора“ европског сликарства.