Космичко позадинско зрачење
From Wikipedia, the free encyclopedia
Космичко позадинско зрачење (енгл. , скраћено CMB) је топлотно зрачење за које се претпоставља да је остатак од великог праска. Ово зрачење познато је и као микроталасно реликтно зрачење. Представља најстарију светлост у свемиру и веома је важно у космологији као потврда теорије Великог праска и као могућност за проучавање младе васионе, када је она била хомогена и изотропна.[1] Космичко позадинско зрачење откривено је случајно 1964. године а открили су га Арно Пензијас и Роберт Вилсон. Они су на таласној дужини од 7.35 центриметара открили сигнал који није био очекиван. Сигнал је као остатак зрачења из ране васионе био термалан и изотропан. Интензитет зрачења на таласној дужини од 7.35 центиметара одговарало је зрачењу црног тела температуре 2.7 К. После тога, уследила је провера порекла овог зрачења на скоро свим таласним дужинама. Ови научници су за своје откриће 1978. године добили Нобелову награду.
је слабо космичко позадинско зрачење које испуњава сав простор. Оно је важан је извор података о раном универзуму, јер је најстарије електромагнетско зрачење у универзуму, које датира из епохе рекомбинације. Са традиционалним оптичким телескопом, простор између звезда и галаксија (позадина) је потпуно мрачан. Међутим, довољно осетљив радио телескоп показује слабу позадинску буку или сјај, готово изотропан, који није повезан ни са једном звездом, галаксијом или другим објектом. Овај сјај је најјачи у микроталасној области радио спектра. Случајно откриће овог зрачења 1965. године од стране америчких радиоастронома Арно Пензијаса и Роберта Вилсона[2][3] представљало је врхунац рада покренутог 1940-их, а откривачи су награђени Нобеловом наградом за физику 1978. године.
је водећи доказ о пореклу свемира из Великог праска. Када је свемир био млад, пре формирања звезда и планета, био је густији, много врелији и испуњен непрозирном маглом водоничне плазме. Како се свемир ширио, плазма и радијација који су га испуњавали су постајали су хладнији. Када је температура довољно пала, протони и електрони су се искомбиновали да би створили неутралне атоме водоника. За разлику од плазме, ови новонастали атоми нису могли распршити топлотно зрачење Томсоновим расејавањем, те је тако универзум постао прозиран.[4] Космолози називају временски период када су неутрални атоми први пут настали епохом рекомбинације, а догађај убрзо након што су фотони почели слободно да путују свемиром назива се раздвајање фотона. Фотони који су постојали у време раздвајања фотона се од тада шире, мада постају све слабији и мање енергични, јер ширење свемира доводи до тога да се њихова таласна дужина временом повећава (а таласна дужина је обрнуто пропорционална енергији према Планкковом односу). Ово је извор алтернативног израза реликтно зрачење. Површина последњег расејања односи се на скуп тачака у простору на датој раздаљини од нас, тако да сада примамо фотоне првобитно емитоване из тих тачака у време раздвајања фотона.