Лос Анђелес лејкерси
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лос Анђелес лејкерси (енгл. ) амерички је професионални кошаркашки клуб из Лос Анђелеса. Наступају у НБА лиги као дио Пацифичке дивизије у Западној конференцији. Утакмице на домаћем терену играју у Крипто.ком арени, коју дијеле са НБА тимом Лос Анђелес клиперсима, тимом из ВНБА — Лос Анђелес спарксима и тимом из НХЛ-а — Лос Анђелес кингсима.[10] Једни су од најуспјешнијих тимова у историји НБА, са освојених 17 титула, што је рекорд који дијеле са Бостон селтиксима, за највише освојених титула у историји лиге.[11] Такође држе рекорд и по највећем броју учешћа у великом финалу НБА, закључно са 2022. 32 пута, а и по броју изгубљених финала, 15. Освојили су и први трофеј новоустановљеног НБА купа тријумфом на завршном турниру у Лас Вегасу децембра 2023. године.
Лос Анђелес лејкерси | |||||
---|---|---|---|---|---|
Конференција | Западна конференција | ||||
Дивизија | Пацифичка дивизија | ||||
Основан | 1947.; прије 77 година (1947) | ||||
Историја | Минеаполис лејкерси (1947—1960) Лос Анђелес лејкерси (1960—данас)[1][2][3] | ||||
Дворана | Крипто.ком арена | ||||
Локација | Лос Анђелес, Калифорнија | ||||
Боје клуба | Љубичаста, златна, црна[4][5][6] | ||||
Главни спонзор | Bibigo[7] | ||||
Предјседник | Џени Бус | ||||
Тим менаџер | Роб Пелинка | ||||
Тренер | Дарвин Хем | ||||
Власништво | Buss Family Trusts (већински дио)[8] Џени Бус (контролно власништво)[9] Филип Аншуц, Едвард П. Роски и Патрик Сун Шјонг (мањински дио) | ||||
Припадност | Саут Беј лејкерси | ||||
Прваци | 18 НБЛ: 1 (1948) НБА: 17 (1949, 1950, 1952, 1953, 1954, 1972, 1980, 1982, 1985, 1987, 1988, 2000, 2001, 2002, 2009, 2010, 2020) НБА куп: 1 (2023) | ||||
Прваци конференције | 19 (1972, 1973, 1980, 1982, 1983, 1984, 1985, 1987, 1988, 1989, 1991, 2000, 2001, 2002, 2004, 2008, 2009, 2010, 2020) | ||||
Прваци дивизије | 34 НБЛ: 1 (1948) НБА: 33 (1950, 1951, 1953, 1954, 1962, 1963, 1965, 1966, 1969, 1971, 1972, 1973, 1974, 1977, 1980, 1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 2000, 2001, 2004, 2008, 2009, 2010, 2011, 2012, 2020) | ||||
Повучени бројеви | 13 (8, 13, 16, 22, 24, 25, 32, 33, 34, 42, 44, 52, 99) | ||||
Веб-сајт | |||||
| |||||
Тим је основан 1947, након куповине угашеног тима — Детроит гемса, који су се такмичили у Националној лиги (НБЛ). Нови тим почео је да игра у Минеаполису, у Минесоти, под именом Минеаполис лејкерси.[12] Као члан НБЛ лиге, тим је освојио титулу 1948, након чега је прешао да се такмичи у ривалској организацији — Кошаркашкој асоцијацији Америке (БАА), гдје је освојио титулу 1948. Лиге НБЛ и БАА су се спојиле 1949. у НБА, а Лејкерси су освојили титулу четири пута у првих пет година од оснивања нове лиге, предвођени Џорџом Мајканом.[13] Током 1950-их, тим је имао финансијских проблема након што је Мајкан завршио каријеру и премјештен је у Лос Анђелес, прије почетка сезоне 1960/61.
Предвођени Елџином Бејлором и Џеријем Вестом, Лејкерси су током 1960-их играли шест пута у финалу и сваки пут су поражени од Бостона, чиме је отпочело њихово ривалство. Године 1968, у тим је дошао четвороструки добитник награде МВП, за најкориснијег играча лиге — Вилт Чејмберлен, а предвођени њиме, Лејкерси су освојили шесту титулу првака укупно и прву у Лос Анђелесу, 1972. Након што су Чејмберлен и Вест завршили каријере, тим је довео Карима Абдул Џабара, који је више пута добио награду за МВП-ија, али Лејкерси нису успјели да се пласирају у финале крајем 1970-их. Године 1979, Џери Бус је купио тим, а на драфту, изабрали су Меџика Џонсона као првог пика, чиме је почело ново златно доба тима.[14]
Са комбинацијом Џонсона и Абдул Џабара, као и тренера — Пета Рајлија, који је дошао 1981. и Џејмса Вордија, који је дошао 1982, Лејкерси су постали доминантни током 1980-их. Тим је добио надимак „шоутајм“, због брзог преласка из одбране у напад, који је предводио Џонсон. Играли су осам финала за девет година, од чега четири против Бостона и освојили су пет титула.
Након што су се Џонсон, Абдул Џабар и Ворди повукли, Лејкерси нису успјели да се пласирају у финале лиге током 1990-их. Године 1996. у тим је стигао Коби Брајант, који је учествовао на драфту директно након завршетка средње школе, као и Шакил О’Нил, који је дошао као слободан агент, због којег су Лејкерси трејдовали Влада Дивца. У периоду од 2000. до 2002. заједно са тренером — Филом Џексоном, дуо је предводио тим до три титуле заредом, што је био други пут у историји да су освојили три титуле заредом, први пут од 1950-их, када су наступали у Минеаполису. Након пораза у финалу 2004. од Детроит пистонса, Лејкерси су трејдовали О’Нила. Године 2008, у тим је дошао Пау Гасол, након чега су Лејкерси освојили двије титуле заредом — 2009. и 2010, послије чега нису успјели да се пласирају у финале током наредне деценије, а Брајант је завршио каријеру 2016, након чега Лејкерси нису успјели да се пласирају у плеј оф четири сезоне заредом. Године 2018, у тим је дошао Леброн Џејмс, а годину дана касније и Ентони Дејвис, који су предводили тим до титуле 2020, прве након десет година.[15]
Лејкерси држе рекорд са најдужим низом побједа, са укупно 33 побједе заредом у сезони 1971/72.[16] Укупно је 28 играча Лејкерса ушло у кућу славних и пет тренера. Четири играча која су играла за тим проглашена су за најкориснијег играча лиге — Абдул Џабар три пута, Брајант и О’Нил по двапут и Меџик Џонсон једном.[17] Повукли су из употребе укупно 11 бројева.