Мухаџири (Османско царство)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мухаџири или мухаџери (арап. — досељеник, имигрант) је један од многобројних арабизама који се задржао у турском језику. Везује се углавном досељенике муслиманске вере, за потурице са Старопланинског полуострва, т.ј. Балкана. Исељавање муслимана, како добровољно, тако и присилно, се углавном повезује са престанком владавине Османског царства.
Многи мухаџири са подручја Балкана су пореклом Словени.[1] Процес масовног протеривања и исељавања муслимана са територија над којима је је Османско царство изгубило контролу је трајао више од 300 година јер је започет током Великог бечког рата (1683—1699) и трајао све до потпуног распада Османског царства почетком 20. века, а затим и до распада СФР Југославије крајем 20. века, када је током рата у Босни и Херцеговини поново почео да се употребљава термин мухаџир, за избегле Бошњаке.