Планетарни систем
скуп незвезданих објеката у орбити око звезде / From Wikipedia, the free encyclopedia
Планетарни систем садржи све незвездане објекте који орбитирају око једне звезде. Објекти који могу да сачињавају планетарни систем су планете, природно сателити, астероиди, комете, метеориди и прашина. Централна звезда не припада самом планетарном систему. Сунце са својим планетарним системом, у којем се налази и планета Земља, чини Сунчев систем. Планетарни систем може да се односи и на систем објеката око једне планете заједно са њом. Рецимо, Јупитеров планетарни систем чине Јупитер и сви објекти који круже око њега. То су сателити, прстенови, прашина и повремено нека планетарна сонда са Земље. Планетарни систем је скуп гравитацијски везаних незвезданих објеката у или изван орбите око звезда или звезданих система. Генерално говорећи, системи с једним или више планета чине планетарни систем, мада се такви системи могу састојати и од тела попут патуљастих планета, астероида, природних сателита, метеороида, комета, планетезимала[1][2] и циркумстеларних дискова. Сунце заједно с планетама који се врте око њега, укључујући Земљу, познато је као Сунчев систем.[3][4] Израз егзопланетарни систем или екстрасоларни планетарни систем понекад се користи у односу на остале планетарне системе.[5]
Планетарни системи настају из протопланетарних дискова. Протопланетарни дискови израђени су од прашине и леда који се обликују око нових звезда. С временом се честице у тим дисковима почну накупљати и формирати мале лоптице материје познате као планете, прва фаза еволуције планета. Ти планетични елементи привлаче више материје својим гравитационим повлачењем све док не досегну величину планета. Овај процес формације објашњава зашто су све планете у нашем Сунчевом систему у орбиталној равни. Сунчев систем се састоји од унутрашње регије малих стеновитих планета и спољне регије великих плиновитих дивова. Међутим, и други планетарни системи могу имати прилично различите архитектуре. Студије сугерирају да архитектуре планетарних система зависе од услова њиховог почетног формирања.[6] Пронађени су многи системи с врућим Јупитерима, врло близу звезде. Предложене су теорије, попут планетарне миграције или распршења, за формирање великих планета у близини њихових матичних звезда.[7] Тренутно је пронађено да је неколико система аналогно Сунчевом систему са земаљским планетима близу матичне звезде. Чешће су откривени системи који се састоје од више суперземаља.[8]
Прва планета изван нашег Сунчевог система откривен је 1988. године. Позната је као егзопланета, јер не припада нашем Сунчевом систему. Открио ју је тим два канадска универзитета и њено постојање је потврђено 1991. године. Названа је Латамова планета по откривачу и службено познат као .[9] За астробиологију је посебно занимљива зона планетарних система у којој би планете могле имати површинску течну воду, а самим тим и капацитет за живот налик Земљи. До сада је Земља једина планета за коју је познато да има текућу воду, али у свемиру постоји мноштво планетарних система који још нису откривени.[9]