Подела Османског царства
From Wikipedia, the free encyclopedia
Подела Османског царства (Примирје са Мудроса, 30. октобар 1918. – укидање Османског султаната, 1. новембар 1922) био је политички догађај који се догодио након Првог светског рата и окупације Константинопоља од стране британских, француских и италијанских снага у новембру 1918. Подела је планирана кроз неколико споразума које су савезници направили током Првог светског рата,[1] посебно Сајкс-Пикотов споразум. Како се светски рат назирао Османско царство је тражило заштиту али је одбијено од Британаца, Француза, и Руса, а на крају су склопили Османско-немачки споразум.[2] Огроман конгломерат територија и народа који су некада били у саставу Османског царства подељени су на неколико нових држава.[3] Османско царство била је водећа исламска држава у геополитичком, културолошком и идеолошком погледу. Подела Османског царства након рата довела је до јачања позиција западних сила на средњем истоку, као што су Британија и Француска, и стварања модерног арапског света и Турске републике. Отпор овим силама потицао је од Турског националног покрета али није постао широко распрострањен у пост-османским државама све до Другог светског рата.
Мишљење аналитичара за насилно стварање нација попут Ирака (из три различите провинције Османског царства), Палестине и насилне поделе Сирије дуж комуналних линија, сматрало се делом шире стратегије осигуравања сукоба на Блиском истоку, што је одредило улогу западних колонијалних сила (у то време Британије, Француске и Италије) као посредника мира и добављача оружја.[4] Истраживачки центри у Вашингтону ову стратегију називају "Сиријана" или Пакс Сиријана[5][6]
Друштво народа дала је мандат Француској над Сиријом и Либаном, Британији над Месопотамијом (касније Ирак) и Палестином који је касније подељен на Британски мандат над Палестином и Трансјордански емират (1921–1946). Османски поседи на Арабијском полуострву постају Краљевина Хеџаз која је анексирана од Султаната Наџд (данашња Саудијска Арабија), и Мутавеклијско краљевство Јемен. Поседи Османског царства на западној обали Персијског залива били су анексирани од Саудијске Арабије (Ал Хаса и Катиф), или су остали британски протекторати (Кувајт, Бахреин и Катар) или постале нове арапске земље Персијског залива.
Након што се османска влада распала, њени представници су потписали Севрски споразум у 1920. години. Турски рат за независност присилио је западноевропске силе да се врате за преговарачки сто јер нису ратификовали споразум. Потписан је и ратификован нови Лозански мир 1923. године, чиме је поништен Севрски споразум и решена већина спорних територијалних питања. Једно нерешено питање између Краљевине Ирак и Турске око бившег вилајета Мосул, касније је решено у оквиру Друштва народа у 1926. години. Британци и Французи су међусобно поделили Велику Сирију (Сајкс-Пикотов споразум). Остали тајни споразуми склопљени су са Италијом и Русијом.[7] Балфорова декларација охрабрила је међународни ционистички покрет да се залаже за јеврејску домовину у Палестини. Док је била део Тројне антанте, Русија је имала и ратне споразуме који су је спречавали да учествује у подели Османског царства након Руске револуције. Севрски споразум формално је признао нове мандате Друштва народа у региону, the независност Јемена, и британски суверенитет над Кипром.