Политика Источног блока
From Wikipedia, the free encyclopedia
Политика Источног блока пратила је окупацију већег дела централне и источне Европе од стране Црвене армије на крају Другог светског рата и постављање марксистичко-лењинистичких влада које је Совјетски Савез контролисао у региону који ће касније бити назван Источним блоком кроз процес блоковска политика и репресија. Ове владе су садржавале очигледне елементе представничке демократије (као што су парламенти, избори, а понекад чак и више политичких партија) да би у почетку прикриле процес.[1]
Када је дошла на власт, Комунистичка партија сваке земље под контролом Совјетског Савеза преузела је трајну контролу над администрацијом, политичким органима, полицијом, друштвеним организацијама и економским структурама како би осигурала да се не може појавити ефикасна опозиција и контролисала друштвено-економски и политички живот у њима. Партијске и друштвене чистке су коришћене заједно са екстензивном употребом организација тајне полиције по узору на совјетски КГБ за праћење и контролу локалног становништва. Док је више политичких партија наставило да номинално постоји у неким земљама, све су биле подређене влади и подржавале владину политику. Док су се избори и даље одржавали, бирачима се обично представљао само један кандидат. Национални парламенти састављени од овако изабраних представника састајали су се ретко и увек су одобравали предлоге влада.