Епска поезија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Епска поезија или епика изражава казивање о неком догађају, збивању или личности. Епско певање је настало из потребе да се прикаже и прослави нека личност или догађај. То су обично били ратни сукоби и ратнички подвизи, па се та врста епика назива јуначка песма. Еп од античко грчког епос () у значењу реч, приповест, највећа епска форма. Обликован је у високом стилу, одабраним стихом (хексаметар, александринац). Развио се у старој Грчкој и спада у најстарија књижевна дела која су се очувала до данас.[1] У настанку епа важну улогу су имали мит и легенда, древне приче о прецима, херојима, постанку света и живота, открићу знања која су била од великог значаја за заједницу и које су се генерацијама преносиле. Еп је настао од митске и историјске грађе која је била подређена општем начелу идеализације епске прошлости. Обично еп је испричан кроз дела неког хероја који пролази кроз искушења и авантуре и мора да донесе пресудне одлуке. Неки епови су "традиционални", тј. директно одсликавају искуства народа; други су састављени од песника због неког националног или религијског циља.
Приповедање у епу се одвија у трећем лицу. Приповедач се ставља у позицију непристрасног и објективног посматрача који има увид у целину збивања. Приповедање се одликује епском ширином, оно је подробно, поступно, прекидано дигресијама, епизодама, епским понављањима. Основна техника у причању је ретардација – успоравање радње, одлагање њеног исхода. Догађаји се хронолошки нижу један за другим. Међутим, појединим епизодама се посвећује посебна пажња и скреће се са главног тока. Разлог за то је настојање епског приповедача да ништа што је наведено у песми не остане нејасно и необликовано до краја. Еп има своју устаљену унутрашњу структуру. На почетку је увод у коме се слушаоци обавештавају о предмету епа. На почетку је дата инвокација, молба упућена музама, богињама певања да помогну да се подухват успешно доведе до краја. Затим следи аргументум, у коме се износи садржај епа. За њим наступа приповедање о средишњим догађајима.
Друга врста епске поезије је епилион, кратка наративна песма са романтичном или митолошком темом. Термин, који значи „мали еп”, почео је да се користи у деветнаестом веку. То се пре свега односи на ерудитске, краће хексаметарске песме хеленистичког периода и сличне радове настале у Риму од доба неотерике. У мањој мери, тај термин укључује и неке песме енглеске ренесансе, посебно оне које су под утицајем Овидија.[2] Најпознатији пример класичног епилиона је можда Катулус 64.