Уједињење Њемачке 1871.
From Wikipedia, the free encyclopedia
Уједињење Њемачке у политички и управно ингерисану националну државу званично је дошло 18. јануара 1871. године у Галерији огледала у Версајском дворацу у Француској. Владари њемачких држава, изузев Аустрије, окупили су се у Версају како би пруског краља Вилхелма I прогласили њемачким царем (кајзером) након француског пораза у Француско-пруском рату. Незванично, дефакто прелазак већине њемачког говорног становништва у федералну организацију држава развијала се већ неко вријеме кроз званичне и незваничне савезе између владара. Сопствени интерес различитих страна отежавао је поступак кроз скоро један вијек аутократским експеримената, почевши од доба Наполеоновских ратова, што је довело до распада Светог римског царства њемачког народа 1806. године, као и накнадни пораст њемачког национализма.
Уједињење је било изложено тензијама због религијских, лингвистичких, друштвених и културних разлика међу становницима нове нације, указујући на то да је 1871. година представљала само један тренутак у континууму великог процеса уједињења. Цар Светог римског царства је често називан „царем свих Нијемаца”. У царству, племство је често називано „владари Њемачке” или „владари Нијемаца” — земље које су некада носиле назив Источна Франачка биле су организоване као ситна краљевства још од времена прије Карла Великог (800. година). На планинским предјелима великог дијела територије, изоловани народи су развијали културне, образовне, лингвистичке и религијске разлике у тако дугом временском периоду. До 19. вијека, унапређење саобраћаја и комуникација довело је до сближавања ових подручја.
Свето римско царство њемачког народа, које је укључивало више од 500 независних држава, потпуно се распало када је цар Франц II абдицирао 6. августа 1806. током Рата треће коалиције. Упркос правном, управом и политичком поремећају које је настало распадом Царства, народи из њемачких говорних области старог Царства имали су заједничку лингвистичку, културну и правну традицију која је додатно побољшана њиховим заједничким искуствима у Француским револуционарним ратовима и Наполеоновским ратовима. Европски либерализам дао је интелектуалну основу за уједињење изазивајући династичке и апсолутистичке моделе друштвене и политичке организације; либерална њемачке манифестација наглашавала је значај традиције, образовање и лингвистичког јединства народа у географском подручју. Привредно, стварање пруског Цолверајна (трговачког савеза) 1818. године и његово накнадно проширење укључивањем других њемачких држава Њемачке конфедерације, смањило је конкурецију између и унутар држава. Са појавом различитих видова саобраћаја олакшана су послова и рекреативна путовања, што је довело до контакта и понекад сукоба између говорника њемачког језика широм средње Европе.
Модел дипломатских сфера утицаја која је настао на Бечком конгресу 1814—1815. године након Наполеоновских ратова повећао је аустријску доминацију у средњој Европи. Преговарачи у Бечу нису у обзир узимали надолазећу снагу Пруске међу њемачким државама и зато није предвиђено да ће Пруска настојати преузме руководство над њемачким државама. Овај њемачки дуализам дао је два рјешења за проблем уједињења: малоњемачко рјешење, тј. Њемачка без Аустрије, и великоњемачко рјешење, тј. Њемачка са Аустријом у свом саставу.
Историчари воде расправе о томе да ли је главни план Ота фон Бизмарка — министар-предсједник Пруске — био да прошири 1866. године Сјеверноњемачку конфедерацију на остале независне њемачке државе у јединствени субјекат или да прошири моћ Пруске. Ти су фактори, поред Бизмарскове Реалполитике, довели до окупљања савремених субјеката како би се реорганизовале политичке, привредне, војне и дипломатске везе у 19. вијеку. Реакције на дански и француски национализам обезбједиле су фокус на изражавање њемачког јединства. Војни успјеси — нарочито пруски — у три регионална рата генерисали су одушевљење и понос који су политичари искористили за промовисање уједињења. Овим искуством поновљена је успомена на заједничко достигнуће у Наполеоновским ратовима, нарочито у Рату шесте коалиције 1813—1814. године. Са успостављањем Њемачке без Аустрије, политичко и управно уједињење 1871. године је барем привремено ријешило проблем дуализма.