Лужички Срби
Етничка група / From Wikipedia, the free encyclopedia
Лужички Срби (глсрп. — „Сербја”, длсрп. — „Серби”, њем. — „Сорби”), познати и као Лужичани, Венди (њем. [3]) или Винди (њем. ), су западнословенски народ.
Укупна популација | |
---|---|
60.000[1]—70.000[2] | |
Региони са значајном популацијом | |
Њемачка ( Бранденбург и Саксонија) | |
Језици | |
горњолужичкосрпски, доњолужичкосрпски и њемачки | |
Религија | |
протестантизам и католицизам | |
Сродне етничке групе | |
Западни Словени Словени (Срби) |
Процјењује се да их има сада око 60.000. Живе само у Њемачкој,[4] у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије.[5] Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи.[lower-alpha 1] Сви Лужички Срби су двојезични: њемачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вјероисповјести су католици и протестанти.
Лужичани су подијељени у двије етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин (Бауцен), а доњолужичких град Кочебуз (Котбус). На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године.[7] Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика.
Преци Лужичана су се доселили у данашњу Њемачку у 6. вијеку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. вијека се налазе под њемачком влашћу. У средњем вијеку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. вијека дошло је до „националног препорода”. У 20. вијеку су у два наврата покушали да се отцјепе од Њемачке.