Самуило (цар)
Бугарски и Словенски цар / From Wikipedia, the free encyclopedia
Самуило или Самуил (буг. , стсл. ), син господара југозападне Македоније Николе, био је један од комитопула (κομητόπουλοι = „кнежевићи“ од κόμησ = „кнез“ и πῶλος = „неискусан младић“) и цар-аутократор (стсл. ) балканских Словена (976—1014) и Првог бугарског царства (997—1014).[1] Први пут се помиње после смрти цара Петра (969). Заједно са својом поменутом браћом, он је тада „узбунио Бугарску“.
Самуило Самуил | |
---|---|
Датум рођења | 958. |
Место рођења | непознато, Византијско царство |
Датум смрти | 6. октобар 1014. |
Место смрти | Прилеп, Самуилово царство |
Гроб | острво Свети Ахил (Мало Преспанско језеро) |
Супружник | Агата |
Потомство | Теодора Косара, Мирослава, Гаврило Радомир, Катун Анстасија |
Родитељи | Никола Рипсимија |
Династија | Комитопули |
Цар | |
Период | 976. – 6. октобар 1014. |
Претходник | Никола |
Наследник | Гаврило Радомир |
Према Срђану Пириватрићу: "... несумњив је бугарски карактер државе. Очигледан је у владарској институцији, преузетој од царства срушеног 971. године, исто тако и у црквеној, која је у поновном успостављању Бугарског царства одиграла неопходну улогу. Поменуте се и две протобугарске институције, кавхан и ичиргу боила, које показују бугарску традицију и на нижим инстанцама од врховних, црквених и владарских. Најзад, и Битољски натпис показује да је Јован Владислав себе сматрао за Бугарина, а своје поданике за Бугаре."[2]
Самуило и његова браћа поново се јављају на историјској сцени тек после смрти Јована Цимискија (976). Одмах по смрти поменутог они су дигли устанак, који је био уперен против византијске власти. То је био одлучујући корак ка стварању Самуилове државе. Захваљући заузетости цариградске владе у унутрашњим претендентским бунама и у спољним заплетима у Азији, Симеон је, најпре, у друштву са старијом браћом, а после и без њих, нанео Византинцима многе поразе.
Самуило је отцепио од Византије подунавску Бугарску, Македонију изузев Солуна, Тесалију, Епир и Албанију са Драчем. Потчинио је себи све српске земље, заједно са Босном и Рашком, а Далмацију је опустошио све до Задра. Уједно је непрестано вршио притисак на Солун и предузимао испаде у Тракију, а продро је чак и до Пелопонеза.
У међувремену, византијски цар Василије II односећи успех за успехом над својим противницима, како спољним тако и унутрашњим, дејствовао је све јаче и јаче против Самуила на Балкану задајући му озбиљне тешкоће. Коначно у бици код Беласице Василије је довео Самуила до потпуног пораза (1014). Самуило је том приликом једва извукао живу главу утекавши у Прилеп. За собом је оставио 15.000 војника који су по наредби Василија ослепљени. Сваком стотом поштеђено је једно око да може да предводи остале. Такви су испраћени Самуилу, који је пред тим призором сасвим клонуо и духовно и телесно, да би после два дана завршио живот.