Сити поп
From Wikipedia, the free encyclopedia
Сити поп (シティ・ポップ, shitī poppu) је врста јапанске поп музике која се појавила касних 70их година 20. века и достигла врхунац 80их. Овај жанр се прво сматрао изданком јапанске „нове музике” која је била под западним утицајем, али касније је обухватио широк спектар стилова повезаних са вишом класом и новим економским процватом ове земље. Неки од ових стилова су АОР, софт рок, Р&Б, фанк и буги. Такође је био повезан са новим технологијама попут Вокмена, аутомобилима са уграђеним касетофонима и ФМ радијима, као и разним електронским музичким инструментима.
Не постоји заједничка сагласност међу научницима у вези са дефиницијом сити попа. У Јапану, ова етикета представљала је музику која је имала урбану популацију као циљну демографску групу. Многи уметници нису користили јапански утицај својих претходника[1] и уместо тога су у великој мери узимали инспирацију из америчког софт рока, бугија и фанка.[2] У неким случајевима се могу уочити елементи тропске и диско музике, џез фузије, окинаванске, латиноамеричке и карипске музике. Певач и текстописац Тацуро Јамашита, који је био међу пионирима и најуспешнијим извођача овог жанра, често је називан „краљем” сити попа[3].
Сити поп престао је да буде привлачан великим масама после 80их година и млађе генерације су га звале „шити поп” (реч "сити" и енглески придев "shitty"- срање, шит, су хомофони у јапанском, прим. прев).[2] Раних 2010их, делимино због појаве блогова за дељење музике и јапанских реиздања, сити поп је стекао нове интернационалне слушаоце и постао темељ за нове микрожанрове који се заснивају на узорцима (семпловима) попут вејпорвејва и фјучур фанка.