Тешка крстарица
From Wikipedia, the free encyclopedia
Тешка крстарица (енгл. ; рус. Тяжёлый крейсер, , итал. ) — подкласа артиљериских крстарица, грађене су у периоду од 1916.[1] до 1953. године. Термин „тешка крстарица“ официјелно је био уведен 1930. године на Лондоском поморском споразуму. До 1930. године, тешке крстарице су називане „вашингтонским крстарицама“, пошто су Вашингтонским поморским уговором из 1922. године, јасно дефинисане разлике између лаких крстарица и тешких крстарица. Њиме је установљено да се тешком крстарицом сматра свака крстарица чије главно наоружање чине топови калибра већег од 155 мм. Стандардна маса тешких крстарица била је ограничена на 10.000 тона, а калибар главне артиљерије на 203 мм. У систему поморског наоружања, тешке крстарице су заузеле месту између лаких крстарица и бојних крсташа. У неким земљама, посебно у Немачкој и Совјетском Савезу, изграђене су или пројектоване тешке крстарице, које су знатно одступале од међународног стандарда. Тешке крстарице су чиниле важан део флота свих поморских држава, и активно су учествовале у Другом светском рату. Након завршетка рата, веома мали број тешких крстарица остао је у наоружању флота Аргентине, Шпаније и САД. Последњи бродови ове класе нестали су 1991. године, након дугог периода проведеног у резерви.[2]